Home - Predstave

Gospođa ministarka

Gospođa ministarka

 

PREMIJERA “GOSPOĐE MINISTARKE” U ČIKAGU: Posveta Nušiću i pozdrav Srbiji iz moderne “Ivanjice”

Kada je Branislav Nušić pisao svoje verovatno najpoznatije delo, komediju “Gospođa ministarka”, nije ni sanjao da će, stotinak godina kasnije, umesto u Ivanjicu, po kazni, njegovi zemljaci i bez kazne, po usudu (što mu nekad dođe isto) odlaziti da sreću traže uzduž i popreko planete, poput jednog drugog njegovog junaka, Jovanče Micića, iz komičnog putopisa “Put oko sveta”.

A tek ni slutio nije da će isti ti “kažnjenici” igrati njegove predstave hiljadama milja daleko od otadžbine, čuvajući tako sećanje na zavičaj, jezik, ono što ih čini posebnima i drugačijima.

Upravo to se desilo na “daskama” prilično ispunjenog čikaškog “Irish American Heritage Centra”, na kojima je deo trupe Srpskog pozorišta “Mira Sremčević“, istina u nešto izmenjenim ulogama, i pojačan novim snagama, posle 12 godina ponovo udahnuoo život Nušićevom klasiku.

Predvođen duetom koji je izneo i prethodnu predstavu (2008), rediteljkom Ankicom Ratarac i tumačem glavne uloge, “ministarkom” Slavicom Petrović, ansambl našeg najstarijeg amaterskog pozorišta u Americi dokazao je da humor i satiru u nama neće satrti ni daljina ni praznina, koja nam ponekad puni duše u ovom programiranom i dozlaboga predvidivom, a ipak neizbežnom ekvilibrijumu.

Upravo ove dve neumorne heroine borbe za opstanak kulture među sve brojnijom ali duhovno sve skromnijom srpskom populacijom u Čikagu iznele su glavni teret ove predstave. Jedna iza kulisa, druga u prvom planu, svaka ispunjavajući svoj deo mozaika.

 

Sa nedvosmisleno konstruisanim rediteljskim mizanscenom koji je kreirala Ratarac, Slavici Petrović je ostalo samo da zablista. Što ona redovno i čini. Ovoga puta u ulozi Živke ministarke, koja kao da je stvorena za nju. Vešta u pravljenju atmosfere, lepljivog jezika i kretnje, ona vlada glumačkim amplitudama, te ženu iz naroda sa lakoćom transformiše u pokondirenu gospoju koja sriče prve lekcije “nobleraja”. Slavica Petrović oseća scenu i drži je pod kontrolom, čak i kada se na njoj na trenutke nalazi i po 10 karaktera. Ona vodi, ali se i podređuje svakome ko je dotakne, fizički ili rečju. Prava pravcata pozorišna mašina, perpetuum mobile.

Pitanje koje se neizbežno nameće dok apsolviramo još jednu njenu ulogu, glasi: A šta posle Slavice? Na žalost, trenutno se u ovdašnjem srpskom glumačkom esnafu ne nazire naslednica, neko ko bi mogao da preuzme štafetu i u budućnosti odigra dosta široki dijapazon uloga iz klasične pozorišne lektire. No, na svu sreću, može ona još, da igra i da nas raduje. Dok se ne pojavi ili ne stasa neka nova Slavica…

A na pozornici, oko nje, poput dva tasa na terazijama, ujka Vasa (Miša Petković) i zet Čeda (Dimitrije Stefanović). Jedan da suflira, drugi da kontrira. Ovaj potonji, što zadatom dramaturgijom, što odličnom i energičnom rolom, upside-down komunikacijom sa Živkom ministarkom, dao je predstavi onaj ključni zamajac koji je na kraju i doveo do njene katarze.

Mladi Kiril Anastasov (kao sin Raka) još je jednom dokazao raskošan talenat i najavio lepu budućnost. Beskompromisan u izrazu, rođeni šmeker, ovaj dečak bi jednog dana, ukoliko ga to bude zanimalo, mogao da ode i korak dalje od pozorišta etničke manjine.

Ostali vrlo dobri i vrlo svesni koliko je za ovakvu predstavu važna timska igra. Svako na svoj način i u skladu sa prostorom koji je imao na raspolaganju, dao je doprinos da ova premijera uspe i da se tek u jedva primetnim nijansama razlikuje od izvedbi profesionalnih pozorišta i glumaca, koji probe ne drže u sitne sate, posle 8-časovnog ili 10-časovnog radnog vremena.

Publika je to znala da ceni, pa je na kraju burnim, apsolutno zasluženim aplauzima, nagradila taj trud i talenat.

Već antologijski kostimi Mirjane Ješović (koja se pojavljuje i u predstavi kao tetka Savka) dočarali su Nušićevo i Ministarkino doba ubedljivo, stvarajući iluziju da se davno prošlo vreme da oživeti, pa makar i na dva sata. Uostalom kao i muzika koju je po arhivama kopao i pažljivo posložio Milinko Kostić Kole.

Još jedan univerzalac, Milenko Šišarica, po vokaciji sportista, ali u čikaškim umetničkim krugovima poznatiji kao glumac i scenograf, bio je na uobičajeno visokom nivou. I u jednoj i u drugoj funkciji, na sceni i sa alatom u ruci. Ovoga puta zasluge za scenografiju podelio je sa kolegom “ministrom”, Mioljubom Ljupkom Stefanovićem.

Dok su spremale premijeru “Gospođe ministarke”, Ankica Ratarac i Slavica Petrović s uvažavanjem su se odnosile prema autentičnom Nušićevom rukopisu, držale se klasične naracije i ambijenta koju ista stvara, ali su nam ipak priuštili zadovoljstvo i izazov da u nekim segmentima, između redova, dešifrujemo i poruke koje zadiru u današnju srpsku stvarnost. Stvarnost u kojoj je “Ivanjica”, na žalost, postala nacionalna paradigma i sudbina.

Kada je pre jednog veka, pišući svoja čuvena dela, Nušić karikirao ondašnju Srbiju, on je, to se danas jasno vidi, bez karikiranja i preterivanja, precizno i detaljno, naslikao ovu današnju…

Piše: Antonije Kovačević

 

Uloge:
SLAVICA PETROVIĆ
ZORANA VUKČEVIĆ
MIŠA PETKOVIĆ
OLIVER MILOŠEVIĆ
MARIJANA MALJKOVIĆ
DIMITRIJE STEFANOVIĆ
ZORAN SIBINČIĆ
VLATKO ŽDRALE
PREDRAG MILOVAC
NEMANJA MILOSAVLJEVIĆ
MILENKO ŠIŠARICA
IGOR OBRADOVIĆ
MARKO STEVANOVIĆ
MILICA SPASOJEVIĆ
ANA MOMIROVIĆ
DANIJELA ŠAPIĆ
BOJANA SIMIĆ
MIROLJUB ĐUKIĆ
MARJAN SIMIĆ
MARKO GRUJIĆ
DUBRAVKA JURAGA
DRAGANA ŽIVKOVIĆ
DUBRAVKA LAZAREVIĆ
RUŽICA RAKOČEVIĆ

Tekst:
BRANISLAV NUŠIĆ

Režija:
ANKICA RATARAC

Pomoćnici režije:
MIŠA PETKOVIĆ
SLAVICA PETROVIĆ

Adaptacija teksta:
MIŠA PETKOVIĆ
ANKICA RATARAC

Muzika:
SLOBODAN BOŽOVIĆ

Svetlo:
IGOR OBRADOVIĆ

Ton:
MAJA STEFANOVIĆ

Scenografija:
MIŠA PETKOVIĆ
ANKICA RATARAC

Kostimi:
ANKICA RATARAC

Šaptač:
MARIJANA MALJKOVIĆ

Inspicijent:
DUBRAVKA JURAGA

 

 

Galerija slika

 

PRIJATELJI/DONATORI POZORIŠTA


Holy Resurrection Serbian Orthodox Cathedral
Srpsko Ogledalo
 Српскa народнa одбранa у Америци